V pripovedanje

V Pripovedanje


PRESELENJE I VOŽNJA ĆIROM


Sa zaobljene visoravni, pola sata hoda od železničke stanice Bosanski Lužani, 1955. g. odselili smo se u kupljenu kuću, takođe u selu Žeravac, na početku njegovog atara, jedva sto metara od železničke stanice Polje. I ovde je, nekad, pre rata, bio industrijski kolosek i industrijsko postrojenje. Međutim, u momentu našeg preselenja sva ta industrijska postrojenja bila su demontirana, nije bilo industrijskog koloseka ali su ostali objekti koji su se tada koristili za stanovanje. Ne znam kakva je bila ranija namena tih objekata ali su oni bili neobičnog oblika da bi bili građeni za stanovanje.. Njihov tadašnji izgled i namena bio je, svakako, posledica posleratnih improvizacija. U tim objektima stanovao je svet kome su ti stanovi namenski dodeljeni posle rata. Među njima je bio jedan majstor sa suprugom i više dece i jedan milicioner sa dve devojčice. Majstor je imao brojnu porodicu tu u stanu a milicioner brojnu širu porodicu rasejanu po tadašnjoj Jugoslaviji. Tu je bila i porodica koja je bila u nekakvoj vezi sa bivšim vlasnikom tog poseda, koja je imala rodbinu u Americi ili nekoj drugoj prekookeanskoj zemlji koju smo mi zvali Amerika. U toj porodici je sa majkom, sredovečnom ženom, živela kćerka Danica, lepa vitka crnka koja je čekala priliku da se uda. Svakodnevno je sa nama koji smo išli u školu, odlazila u Dervantu bez nekakvih stvarnih razloga. Ili je to nama samo tako izgledalo.
U porodici majstora, poreklom iz Galicije, živeo je dečak po imenu Mladen, nešto mlađi od mene, sa kojim sam se intenzivno družio, pretežno igrajući šah ili vozeći sebicikle po neuobičajenim putevima. Na tim putevima smo otkrivali stvari koje je prekrio korov ili su pale u zaborav. Među takvim neobičnim pojavama otkrili smo u visokom šipražju nemačko groblje sa dobro očuvanim spomenicima.
U porodicu milicionera dolazila su deca njegovih poginulih rođaka, Viktor i Milena. Viktor je išao u podoficirsku akademiju a preko leta dolazio je na odmor kod strica u našem susedstvu. Milena je išla u ekonomsku školu u Banja Luci u isti razred kao i ja ali je bila malo starija od mene. Stanovala je u domu „Danko Mitrov“ u Banja Luci kao „ratno siroče“ do završetka ekonomske škole. Moja sestra Jela i ja intenzivno smo se družili sa našim vršnjacima u vreme njihove posete stricu i odlazili zajedno na igranke ili izlete. I iz tih druženja su se rađale prve mladalačke ljubavi.
Tokom dana sam čuvao stoku. Najčešće je to bila jedna krava koju sam napasao na prostoru pored železničke pruge. Po podne sam, obično, išao na kupanje na reku Ukrinu. U to doba reka je bila mirna i pitoma da bi u vreme proletnjih bujica narastala, postajala nepoćudna i izlivala se. Kupali smo se do prvih jesenjih dana.
Privlačilo nas je zrelo, sočno voće, koje se nalazilo svuda oko nas. Ovde su se obistinjavale reči pesnika „gde god nađeš zgodno mesto tu drvo posadi a drvo je blagorodno pa će da nagradi“.
Te nagrade ranije zasađenih voćaka dobijala su sva deca iz susedstva. Voće je bilo zajedničko. Jedino, kada voće potpuno dozri, njegov vlasnik ga bere. Do tada je to dečija svojina. Mnogo godina kasnije bio sam ne malo iznenađen, nakon doseljavanja u Vojvodinu, kad sam doznao da je branje voća u tuđem voćnjaku strogo zabranjeno i kažnjivo. Iako logična, ova mera mi se dugo godina nije dopadala a zbog nje i neke druge navike vojvođanskog stanovništva. Dugo sam čeznuo za zavičajnom slobodom.

„Ćira“ mali voz na pruzi uskog koloseka bio je žila kucavica celokupnog područja oko 10 kilometara levo i desno od pruge. Na približno 5 kilometara duž pruge bile su železničke stanice. Tokom dana bilo je više putničkih vozova u oba smera na liniji Derventa – Slavonski Brod ili Doboj – Derventa – Slavonski Brod, koji su išli po redu vožnje a ponekad i teretni voz koji nije išao po redu vožnje već prema potrebama za prevozom tereta između stanica na toj saobraćajnoj liniji.
Putničkim vozovima prevozili su se radnici, učenici, poneki namernik koji je putovao iz nekih posebnih razloga i seljaci koji su potovali u grad da bi prodali svoje viškove poljoprivrednih proizvoda i došli do potrebnog novca za kupovinu proizvoda potrebnih za zadovoljavanje elementarnih životnih potreba (petroleja za osvetlenje, soli, brašna, šećera, sapuna, odeće i obuće za zaštitu od vlage i hladnoće). Sve izvan toga bilo je luksuz. Radnici su, najčešće putovali na sever, u Bosanski ili Slavonski Brod u kome je bilo smešteno više fabrika u kojim su radili ovi radnici nastanjeni duž pruge. Putovanje između Dervente i Slavonskog Broda trajalo je oko jedan sat i dvadeset minuta (oko 25 kilometara) a između Doboja i Slavonskog Broda (oko 65 kilometara) približno tri sata. Sa usputnih stanica putovanje je trajalo srazmerno kraće vreme. Vozovi su uvek bili puni a najčešće prepuni. Često puta su pored ugodnih putničkih vagona, u sastav voza uključivani i zatvoreni vagoni za prevoz tereta i stoke koji su bili improvizovani za prevoz ljudi, dodavanjem fiksiranih klupa pored zidova vagona. Zimi je u ovim vagonima sa ugljem ložena peć „bubnjara“ smeštena u sredini vagona koja je davala poželjnu temperaturu. Ulazak i izlazak iz ovih vagona zahtevao je posebnu veštinu, jer su improvizovane stepenice instalirane na spoljnoj stranu vagona bile visoke, pa je trebalo pri ulasku uskakati a pri izlasku iskakati iz vagona. Dugo sam u mladosti nosio tragove iščašenja skočnog zgloba na desnoj nozi do koga je došlo zbog iskakanja iz ovakvog vagona na usputnoj stanici, radi prelaska u drugi vagon u istom vozu.
Nakon lokomotive koja je u to vreme bila parna i imala dva radnika - mašinovođu i ložača, u sastav voza su ulazila tzv. „službena kola“ za potrebe vozovođe, odnosno „šefa voza“ i za prevoz pisama i paketa sa zaposlenim poštanskim osobljem. Katkada su ove dve funkcije voza bile razdvojene u posebnim vagonima. Nakon službenih i poštanskih kola u sastav voza je ulazilo više putničkih vagona a u svaki je moglo da stane do 50 putnika, a na kraju voza su dolazili eventualno vagoni za prevoz tereta.
Mi deca putovali smo vozom u školu. U selima su nakon rata bile otvorene četvorogodišnje osnovne škole dok se u više razrede (koji su se neposredno posle rata zvanično nazivali niža realna gimnazija od I do IV razreda a kasnije osnovna škola od V do VIII razreda), moralo putovati u najbliži grad. Tada ni jedno selo na teritoriji opštine Derventa nije imalo više razrede osnovne škole, već samo grad Derventa. Do tada su deca bila obavezna da pohađaju četvorogodišnju osnovnu školu, a nakon proširivanja osnovne škole sa višim razredima bila su obavezna pohađati osmogodišnju osnovnu školu. Ja sam putovao vozom već od I razreda niže realne gimnazije koju sam se upisao 1954, do završetka osmogodišnje osnovne škole 1958 godine, u početku na relaciji Bosanski Lužani – Derventa a kasnije na relaciji Polje – Derventa.
Putovanje vozom mi je oduzimalo mnogo vremena. To je ne samo vreme provedeno u putovanju vozom već i vreme provedeno na železničkoj stanici, iako je dolazak i odlazak dece u školu i raspored časova nastave bio maksimalno usklađen, nisu se mogli potpuno izbeći gubici vremena. To se negativno odražavalo na uspeh u školi, pa su deca „vozari“ po pravilu imala u školi niži uspeh od gradske dece i dece iz bližih seoskih naselja. Ja više nisam bio najbolji učenik u razredu ali sam bio među boljim učenicima, što je, s obzirom na okolnosti, bio izuzetan uspeh.
Železničke stanice bile su izuzetna škola. Na njima su se svakodnevno susretali zanimljivi ljudi. Jedan od njih je nosač Đula na stanici Derventa, jevrejin koji je pre rata imao u vlasništvu lanac trgovine na veliko i malo u Derventi koja je posle rata nacionalizovana ili na drugi način prešla u državno vlasništvo. Taj „prelazak“ nije podrazumevao nikakvo obeštećenje vlasnika niti njegovo materijalno zbrinjavanje. I tako je Đula našao uhljeblje u svakodnevnom nošenju kofera novoj gospodi od voza do fijakera, kojih je tada bilo nekoliko na željezničkoj stanici.
Na stanici su se između dolaska i odlaska voza skupljale i gradske lude - mentalno retardine osobe, kojih je u to vreme bilo puno iz raznih razloga, od kojih su najčešći bili gubici bliskih rođaka tokom ratnih godina. Mnoge od tih retardiranih osoba su kao deca prisustvovale ubistvu svojih bliskih rođaka nakon čega su mentalno obolele. Deca su bili njihovi jedini prijatelji koji su mogli da ih razumeju.
Kondukteri su bili naši prijatelji koji su nas razumevali a katkada nam i pomagali. Od konduktera smo se naslušali raznih neobičnih životnih priča, koje možda i nisu bile istinite ali su bile interesantne.
Nakon što su me upisali u prvi razred niže realne gimnazije u Derventi, svakodnevno sam sa železničke stanice Bosanski Lužani odlazio u školu. Putovanje me je veoma zamaralo. Značajno olakšanje bilo mi je to što je zajedno sa mnom u školu išla sestra Jela koja je išla u školu tri razreda ispred mene. Ona me je podsticala ali i kontrolisala tempo mog kretanja.
Zgrada u kojoj je bila smeštena škola bila je impozantno, velelepno zdanje izgrađeno pre prvog svetskog rata, pre prisajedinjenja ovih krajeva kraljevini Jugoslaviji, u Austro-Ugarsko vreme, i sa njom je u ove krajeve stigla pismenost i organizovano obrazovanje. U prvom razredu niže realne gimnazije prvi put sam se susretao sa učenjem predmeta koje do tada nisam imao priliku da učim. Tada sam počeo da učim francuski jezik i prve reči na francuskom jeziku, pisanje i čitanje muzičkih zapisa, biologiju i tajne prirode, zoologiju i tajne života životinja, o drevnim narodima i kulturama, o neobičnim svetovima i još neobičnijoj prirodi i još o mnogim drugim stvarima. Učenje mi je bilo interesantno. Na nastavi sam pamtio gotovo sve. Malo sam vremena provodio u individualnom učenju. Mnoge predmete sam savlađivao gotovo isključivo u školi, dok sam jedan broj predmeta više učio kod kuće. Na taj način sam lakše savlađivao sve školske obaveze.
Veliku pomoć u učenju imao sam od čitanja neobavezne literature u kojoj sam pronalazio novi, meni nepoznat i interesantan svet. Na taj način sam naučio da pamtim pročitan tekst, da interpretiram pročitano i da iz događaja iz svakodnevnog života konstruišem priču u usmenom i pismenom obliku. Slobodnu literaturu sam više čitao leti, na raspustu, a manje u toku godine kada sam pohađao nastavu u školi. Da bih došao do novih knjiga učlanio sam se u gradsku biblioteku, u kojoj sam stalno podizao knjige i čitao ih u celini. Po preporuci bibliotekarke koja je svoj posao obavljala brižno i sa razumevanjem, čitao sam svetske i domaće klasike dečije literature. Sa godinama, bibliotekarka je usmeravala moje interesovanje prema delima koja su bila sve složenije strukture i zahtevala veći fond znanja.
Polazak u sledeći razred koji je sada preimenovan u V razred osnovne škole poklopio se sa preselenjem iz kuće u kojoj smo do tada stanovali u novu kuću koju je otac kupio za vrednost celokupnog imanja (četiri hektara zemlje, kuću, štalu, mnogo stoke i još po nešto) i izvestan dodatak, jer vrednost imanja nije bila dovoljna da bi se isplatila nova kuća. Ta nova kuća bila je u ataru istog sela, ali na samom njegovom početku, tako da je bila udaljena od prodatog imanja oko četiri kilometra. U jednoj polovini kuće bio je smešten mesni ured za Žeravac i nekoliko kontaktnih sela, tako da smo za svoje porodične potrebe u početku koristili samo jednu polovinu kuće, a celu kuću tek posle više od dve godine, nakon iselenja mesnog ureda.
U šesti razred osnovne škole putovao sam iz kupljene kuće sa železničke stanice Polje do Dervente, oko 5 kilometara i desetak minuta vožnje. S ozirom da je železnička stanica Polje sada bila bliža kući, odlazak u školu bio je manje naporan nego ranije kada smo putovali sa stanice Bosanski Lužani, naročito u zimskom periodu. A i lakše smo odlazili u Derventu i iz drugih razloga, naročito u bioskop, popularno „kino“, na popodnevnu predstavu. Sa promenom mesta stanovanja proširile su nam se mogućnosti novih saznanja.
Pored „kina“ koje se uzdiglo do „hrama kulture“, često smo posećivali razne manifestacije. U sećanju mi je ostao književnik Branko Ćopić koji je u Derventi imao interesantan susret sa decom. Obavezno smo posećivali predstave amaterskih pozorišnih grupa, pevača i sl. Tu je i nezaobilazni sedmični pazarni dan četvrtkom, kada su se u grad slivali seljaci da prodaju ili kupe stoku, poljoprivredne proizvode ili, jednostavno, da se međusobno susretnu i čuveni godišnji vašar krajem avgusta, na kome su se pored trgovine izvodile vašarske predstave, prikazivale cirkuske veštine, pevala i svirala folk muzika.
U šestom razredu osnovne škole nastavili smo sa savladavanjem novih znanja i učenja intelektualnih veština. I pored materijalne bede u školi smo raspolagali sa većim brojem učila. U učionici smo imali klavir, u fiskulturnoj sali veći broj sportskih sprava i rekvizita, u kabinetima za fiziku i hemiju odgovarajuća učila za eksperimente i pokaznu nastavu. Sprave i učila pomagale su nam da razumemo usmeno izloženu materiju i da razvijemo fizičke i intelektualne veštine.
Nakon završenog šestog razreda osnovne škole, u Derventi je osnovana još jedna osmogodišnja škola koja je dobila ime „Zdravko Čelar“. Moja škola dobila je naziv „Nikola Tesla“. Učenici su raspoređeni u novu školu prema udaljenosti od objekta škole. I moji drugovi su većinom nastavili školovanje u školi „Zdravko Čelar“. Međutim, moj otac se pobunio protiv mog premeštaja, pa sam ja nastavio dalje školovanje u školi „Nikola Tesla“ i završio osnovnu školu 1958 godine. Tek kasnije sam shvatio reakciju oca, koja je bla zasnovana na činjenici da je dotadašnja škola imala znatno bolje uslove za učenje i obrazovanje đaka.