VII pripovedanje
PRVA SAZNANJA O MOGUĆNOSTIMA
FORMIRANJA LIČNIH POGLEDA NA SVET
Dolaskom u Beograd i upisom na dvogodišnji studij statistike, 1962 godine, otvorio sam nove prostore saznanja naučnih istina. Mnoga saznanja i stavove koje sam izgrađivao u ekonomskoj školi morao sam da promenem ili bitno revidiram.
Viša statistička škola u Beogradu bila je koncipirana tako da školuje inženjere za potrebe stručne pripreme i organizacije velikih statističkih istraživanja koja su, u najvećem broju slučajeva, imala ekonomsku sadržinu. Zbog toga su ekonomski predmeti na studijama bili najzastupljeniji. Pored toga proučavali smo i ekonomsku stvarnost Jugoslavije i njenu prošlost koja je dosezala dalje od uobičajenih vremenskih ograničenja na period nakon osvajanja vlasti od strane komunista.
Ekonomika Jugoslavije ulazila je u dublje uzroke određenih ekonomskih pojava i procesa, pa je zahvatala i period pre drugog svetskog rata a u nekim slučajevima i neke periode pre prvog svetskog rata. Ekonomska geografija Jugoslavije objašnjavala je teritorijalnu ekonomsku strukturu, faktore i posledice u istorijskom kontekstu određenih ekonomskih pojava i procesa na tadašnjem području Jugoslavije.
Nastava knjigovodstva bila je koncipirana tako da se objasne postupci i metode pomoću kojih se iz knjigovodstvene evidencije konstruišu ekonomski agregati za sagledavanje ekonomskog stanja, dinamike i odnosa na nivou zemlje i na nižim nivoima teritorijalne organizacije. Nastava usmerenja obuhvatala je opštu statistiku, demografiju, statistiku industrije, statistiku poljoprivrede, statistiku rada, statističku tehniku i metode statističke analize. Pored toga opširno smo učili opštu matematiku, koja nam je olakšavala razumevanje matematičkih metoda ekonomske analize i eventualno njihovo unapređivanje.
Na prvu godinu upisalo se oko 60 studenata iz istočnog dela zemlje – Srbije sa Vojvodinom, Makedonije, Crne Gore i Bosne i Hercegovine. Hrvatska je osnovala istu takvu školu u Zagrebu, u Ilici, kojoj smo mi jedne godine bili u poseti. Pretpostavljam da su se u Zagrebu školovali i studenti iz Slovenije. Ni u Beogradu a ni u Zagrebu nisam upoznao ni jednog studenta sa područja Kosova i Metohije.
Nastava se održavala na srpskohrvatskom jeziku , uz korišćenje latiničnog pisma, u skladu sa tadašnjim propisima o korišćenju pisma u saveznim organima Jugoslavije. Studenti iz Makedonije su, to se videlo, imali izvesnih problema sa srpskohrvatskim jezikom. U svakodnevnoj komunikaciji sa kolegama studentima iz Makedonije mi smo se sporazumevali i na makedonskom jeziku, koliko je ko mogao da nauči i prevaziđe jezičku barijeru. S obzirom da oba jezika spadaju u grupu slovenskih jezika, to nije predstavljalo neku naročitu poteškoću. Pored studenata koji su se upisali neposredno nakon završetka srednje škole, u školi su studirali i stariji studenti koji su došli na studije iz radnog odnosa, koji su imali svoje porodice, decu nešto mlađu od nas, sa punom platom iz radnog odnosa. Na sudije statistike su dolazili oficiri Jugoslavije koji su prethodno završili vojnu akademiju, zaposleni u državnim organima unutrašnjih poslova, zaposleni u zavodima za statistku, u službi društvenog knjigovodstva i u većim preduzećima. U ovim institucijama bilo je potrebno upravljati pojavama i procesima koji imaju masovan karakter za čije je istraživanje potrebno poznavati istraživačke metode za masovne pojave. A upravo su znanja iz statistike koja su se sticala u statističkoj školi to obezbeđivala.
Nastavnici u školi bili su najpoznatiji statistički stručnjaci školovani u zemlji i inostranstvu, eksperti Ujedinjenih nacija, profesori univerziteta, akademici i visoki funkcioneri državne uprave, među kojim bivši i aktuelni direktori Saveznog zavoda za statistiku. Oko 120 studenata na I i II godini studija obrazovalo je oko 40 vrhunskih naučnika i stručnjaka iz statistike, matematike, ekonomije i drugih naučnih oblasti.
Republički zavod za statistiku iz Sarajeva stipendirao je 12 studenata iz moje generacije za potrebe državne statističke službe u Bosni i Hercegovini. Stipenditor ne samo da je plaćao naknadu troškova našeg školovanja u Beogradu već se starao za naš uspeh u učenju tokom godine, o uslovima smeštaja, ishrane, pa i o tome da li imamo dopunske izvore prihoda od porodice, rada u toku studija ili iz nekih drugih izvora. Bili smo stimulisani da učimo i na taj način ispunjavamo svoje obaveze prema stipenditoru. Zavod je održavao stalnu vezu sa školom i ukoliko je bilo potrebno hitno preduzimao i druge mere za pomoć studentima. Povremeno su održavali zajedničke sastanke sa studentima na kojima smo mi iznosili svoje probleme i predlagali rešenja.
Solidno vaspitanje u srednjoj ekonomskoj školi pomoglo je da na studijama postižemo dobre rezultate. Studenti koji su došli iz srednje ekonomske škole u Bosanskom Brodu postizali su bolje rezultate na studijama od studenata iz drugih škola i drugih sredina u zemlji. Na to smo bili ponosni. A osim nas i naši stipenditori.
U prvoj godini studija stanovao sam u studentskom domu “Rifat Burdžević” na Zvezdari, tada beogradskoj periferiji, u kome je u četiri manja paviljona stanovalo oko 400 studenata. Bio je to isključivo muški dom koji je pored paviljona za spavanje imao i studentsku menzu, koju su koristili pored stanara doma i drugi studenti nastanjeni izvan doma. Studentski dom nije imao nikakve druge sadržaje osim spavaćih soba, sanitarnih prostorija i menze. Na tom nivou ekonomskog razvoja, društvena zajednica je obezbeđivala minimalne egzistencijalne uslove studentima tokom studija - prenoćište, ishranu, održavanje lične higijene i sl.
U drugoj godini studija stanovao sam u Studentskom gradu na Novom Beogradu, u velikom zdanju sa sobama za spavanje smeštenim duž hodnika, sa leve i desne strane. Prostora za učenje u Studentskom gradu nije bilo. Učilo se u sobama a najčešće u čitaonicama na fakultetima i školama.
U četiri objekta u kojim je bilo smešteno oko šest hiljada studenata beogradskog univerziteta, tri objekta su bila za studente – mladiće a jedan za studentkinje – devojke. U Studentskom gradu je pored objekata za stanovanje bio poseban objekat studentske menze u kome smo uz prihvatljivu cenu mogli ručati i večerati. U posebnom zdanju, izvan studentskog kompleksa, bio je smešten kulturni centar u čijim su prostorijama održavane bioskopske predstave, pozorišne predstave, nastupali su pevači, najčešće narodnog melosa. Između objekata bile su izgrađene šetne staze i postavljene klupe. Slobodno vreme u Studentskom gradu provodili smo u šetnji i međusobnim kontaktima, u prijateljskim i ljubavnim čavrljanjima. Vreme je prolazilo a mi smo bili srećni
U neposrednoj blizini studentskih domova bila je smeštena avijatičarska vojna jedinica sa više izgrađenih objekata. Vojska je bila svugde prisutna i vidljiva. Osim prostornog kontakta sa Studentskim gradom, ove ustanove nisu imale drugih kontakata.
Nastava koja je obuhvatala predavanja i vežbe, trajala je 40 časova u okviru šest dana u nedelji. Dakle, učenje je bilo forsirano, što je zahtevalo da se studenti skoncentrišu na nastavu tokom školske godine. Nije bilo vremene za izlaske i bilo koji vid provoda. Mladalačko zabavljanje odvijalo se u okviru Škole i u okviru školskih obaveza. I mnogi od nas su se družili sa koleginicama, odnosno sa kolegama u Školi. Mogli smo se družiti sa koleginicama odnosno kolegama sa prve ili druge godine studija ali je to druženje bilo, najčešće, u okviru iste godine studija. Kasnije, nakon završetka studija, ove veze su u nekim slučajevima krunisane brakom, a veći broj je pokidan. Bili smo iz različitih područja Jugoslavije, što je dovodilo do kasnijih prekida kontakata i razlaza.
Tokom druge godine studija iz mojih kolegijalnih kontakata sa koleginicom Milicom razvila se ozbiljna ljubav. Milica je bila devojka mojih godina na istoj godini studija, koja je završila srednju ekonomsku školu u Kraljevu i imala brojnu porodicu nastanjenu u selu Popovići nedaleko od Kraljeva. Zajedno smo iz Studentskog grada odlazili na nastavu iz Studentskog grada i zajedno se vraćali a uveče šetali šetnim stazama u krugu Studentskog grada. Vreme smo retko provodili izvan Studentskog grada. Neki put smo odlazili u šetnju sa njenim koleginicama na Kalemegdan.
Na drugoj godini za dan studenata bio sam od strane uprave Škole pohvaljen za postignute rezultate u toku studija, a po završetku druge godine nagrađen simboličnom nagradom priručnim učilom. Prema uspehu u toku studija moj prijatelj Milan, koji je, takođe, završio ekonomsku školu u Bosanskom Brodu i ja, bili smo najbolji studenti u generaciji studenata više statističke škole u Beogradu koja je diplomirala 1964. godine.
Diplomirao sam u julu 1964 godine. Naknadno, 1972.godine, su svi diplomirani studenti više statističke škole dobili zvanje inženjera statistike. U međuvremenu ja sam već bio diplomirao na Ekonomskom fakultetu u Beogradu i stekao zvanje diplomiranog ekonomiste sa kojim sam krčio svoje profesionalne puteve, iako sam stečena znanja na studijama statistike i dalje obilato koristio u poslu, što se ispostavljalo kao značajna prednost u odnosu na moje kolege - ekonomiste.
Po završetku više statističke škole, sa nepunih 21 godinu života, bio sam pred novim životnim obavezama. Ispunjenje vojne obaveze nametalo se kao prioritetno. U to vreme je u narodu podgrevano shvatanje da je „ispunjavanje vojne obaveze dužnost i čast svakog građanina“. Ovakva obaveza „pokornog“ građanina je bila predviđena i tada važećim ustavom države. Već tada se nailazilo na problem „savesti“ i odbijanja nošenja i korišćenja oružja iz verskih razloga u nekim verskim zajednicama i delovima društva. Takvi su podvrgavani strogim zakonima tadašnje države i osuđivani su na dugogodišnje robije, nakon koje su ponovo dobijali pozive za odlazak u vojsku i ponovo kažnjavani na isti način za isto delo. Pastva je bila obavezna da bespogovorno izvršava naloge vođe i da, ako to bude potrebno, „na oltar otadžbine“ položi svoj život.
U živom mi je sećanju pogibija dvadesetogodišnjeg mladića,našeg porodičnog suseda, u toku odsluženja vojne obaveze. U toku služenja vojnog roka dolazio je kući sa zdravstvenim problemima ušiju. Pre odlaska u vojsku takvih zdravstvenih problema nije imao. Nakon nekoliko dana vratio se u vojnu jedinicu u kojoj je služio vojni rok a ubrzo posle toga vraćeni su njegovi posmrtni ostaci u zavarenom limenom sanduku u pratnji vojnih dužnosnika. Porodici nije preostalo ništa drugo nego da ga sahrani. I na tome se završava svaka priča.
Potkraj osamdesetih godina, pred početak oružanih sukoba u državi između njenih pripadnika, broj ubistava u kasarnama se povećao. Na meti su bili pripadnici naroda za koji se smatralo da nisu lojalni tadašnjem političkom režimu.
Kao prirodna reakcija na takvo stanje došlo je do odbijanja odlaska mladića na odsluženje propisane vojne obaveze. Ubrzo posle toga, jugoslovensku narodnu armiju počinju da napuštaju visoki oficiri iz Slovenije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine... Kasnije se taj proces prenio na niže oficire, podoficire i vojnike na služenju redovnog vojnog roka. Na taj način je uspešno završena dugo pripremana i sprovođena operacija za demontažu jugoslovenske države. Posle je sve bilo mnogo lakše.
Svoju vojnu obavezu sam služio u Rijeci, tokom 1964 i 1965. godine, u kasarni na Trsatu, delu grada Rijeke koji je nakon njegovog izdvajanja iz sastava Italije i završetka I svetskog rata dodeljen tadašnjoj Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca. Nakon II svetskog rata Rijeka je u celini pripojena tadašnjoj Demokratskoj Federativnoj Republici Jugoslaviji, zajedno sa poluostrvom Istra i svim njenim naseljima (Pula, Opatija, Pazin, Idrija i dr.)
Teritorija Istre je sa svim njenim bogatstvom (bez italijanskog stanovništva) pripojena tadašnjoj Jugoslaviji, nakon vojnog osvajanja, uz saglasnost sila pobednica u II svetskom ratu. Krajem rata su se za ovo područje vodile žestoke borbe sa nemačkom vojskom. U jugoslovenskoj vojsci je bilo mnogo vojnika iz njenih istočnih i južnih krajeva (Bosne i Hercegovine, Srbije, Kosova i Metohije, Makedonije) koji su učestvovali u završnim bitkama i osvajanju dotadašnjih italijanskih područja. Bitke su bile žestoke, sa mnogo žrtava u toku borbi i mnogo pogibija posle borbi. O tome su nam pričali naši tadašnji oficiri u jedinici.
Tokom mog služenja vojnog roka izvodili smo vežbe upravo po liniji na kojoj su borbe bile najžešće i gde je bilo najviše žrtava – oko stare italijansko-jugoslovenske granice. U planinskom delu Istre, u jednoj prirodnoj udolini bilo je smešteno naselje sa simboličkim nazivom – Klana. U vreme borbi u Klani je živelo oko 700 stanovnika, uglavnom italijanske narodnosti. U borbama za ovo mesto je, prema kazivanju naših tadašnjih oficira, na obe strane – učesnice u borbama, poginulo oko 15.000 vojnika. Među tim vojnicima bilo je dosta naših južnjaka. To je bio njihov ulog u temelje tadašnje Jugoslavije.
Ginulo se i na drugim stranama. Major Marko pričao je na jednoj vojnoj vežbi u kojoj sam ja njemu obezbeđivao telefonsku vezu pomoću radio stanicom – RUP, svojim drugovima u mom prisustvu, da je njegova jedinica učestvovala u masakru nemačkih vojnika prilikom njihovog povlačenja prema Austriji. Spominjao je cifru od 15.000 masakriranih njihovih vojnika. Možda je to tada bilo preterivanje ali je broj žrtava zaista bio stravičan. A kao dokaz da su počinili zločin bilo je njegovo priznanje da je njegova jedinica od tadašnjih vlasti bila u narednim mesecima kažnjena prinudnim radom na seči bosanskih šuma. Govorio je o teškim uslovima života u bosanskom bespuću u vreme izdržavanja kazne za učinjene zločine u završnim borbama za još neki pedalj tuđe zemlje.
Major Marko bio je paradigma tadašnjih vojnih kadrova. Za Marka su se vozili posebnim kamionom dušeci za spavanje, piće i cigarete za okrepljenje. A Marko je već pre polaska na vojnu vežbu bio pijan. Žalio se što nema ovlašćenje da strelja vojnika ako ne ispunjava njegova naređenja. A naređenja pijanog čoveka su, uglavnom, bila nesuvisla. Nije znao šta radi.
Na svu sreću, umesto njega, njegove obaveze su izvršavali drugi oficiri u funkciji zamenika, pomoćnika ili pomoćnika pomoćnika. Međutim, po završetku vežbe majoru Marku je javno dodeljeno priznanje za izvanredno uspešno izvedenu vežbu, čime je bio otvoren put za njegovo dalje napredovanje u vojnoj hijerarhiji.
Tada sam se prvi put sam se u životu susreo sa hipokrizijom, nemoralom u čijem kreiranju učestvuje veliki broj pojedinaca i sa pogubnim posledicama hipokrizije po društvo.
Rijeka je bila puna vojnika. Na Trsatu nas je bilo oko 3.000, uglavnom iz područja iz kojih su očevi ostavljali svoje kosti za osvajanje ovog područja. Vojnika iz Slovenije i Hrvatske je bilo tek u tragovima. Za vreme svog službovanja, u kasarni sam upoznao jednog vojnika iz Slovenije i jednog iz Hrvatske.
Lokalno stanovništvo nije pokazivalo naklonost prema mladim vojnicima. Pre bi se moglo reći da su nas posmatrali sa gađenjem i mržnjom. Zbog toga nas oficiri i nisu često puštali u grad. A i izlazak je bio kontrolisan, uglavnom od lica u civilnim uniformama.
U kasarni su se prema meni odnosili, uglavnom, korektno, tako da danas mogu reći da mi je boravak u vojsci bio čak prijatan. Jedino su mi u početku mog boravka fizički napori bili teški. Kasnije sam se navikao tako da sam fizičke napore dobro podnosio.
Boravak u vojsci je bio usredsređen na sticanje vojnih veština i navika vojne discipline. Bio sam raspoređen u pješadinsku jedinicu koja je po svojoj strukturi predstvljala prateću jedinicu. Imala je zadatak da višem vojnom rukovodstvu pruža vojnu zaštiti i obezbeđuje telefonsku, radio i radio-telegrafsku vezu. Za te zadatke raspolagala je odgovarajućom tehničkom opremom – minobacačima, bestrzajnim topovima, telefonima i telefonskim kablovima, radio stanicama malog dometa (do 5 km) i radio-stanicama velike snage i velikog dometa.
Na početku vojne obuke bio sam usredsređen na učenje rukovanjem pješadijskim naoružanjem - podešavanje nišanskih sprava (puške, minobacača, bestrzajnog topa), gađanje, upotrebu ručnih bombi i sl.
S obzirom da sam ja bio raspoređen za obavljanje zadataka radio-telegrafiste u ratnim uslovima, nakon mesec dana sam sa drugim vojnicima učio više od 6 meseci radio-telegrafiju, zvučne morzeove znake i način slanja vojnih poruka radio stanicom. Na kraju učenja sam polagao ispit i uspešno položio. Na taj način sam stekao novo zanimanje koje sam kasnije zanemario a stečena znanja nisan funkcionalno koristio.
Na vojnim vežbama na koje sam kasnije povremeno pozivan, proveravane su moje sposobnosti rukovanja radio stanicom, primanje i slanje radio-
telegrafskih poruka. Već nakon 10 godina moje sposobnosti radio-veziste bile su znatno smanjene pa su mi ubrzo promenili vojno-evidencionu specijalnost u tromblonistu, odnosno pješadinca koji se kao živa sila, uz upotrebu tromblona (snažnog pješadijskog protivtenkovskog oruđa) suprotstavlja tenkovskim jedinicama. Na moju sreću do ovakvog mog angažovanja i herojskih podviga, nije nikad došlo.
Po isteku dvanaestomesečnog perioda služenja vojnog roka, polovinom septembra 1965. godine dobio sam potrebne dokumente ukojim se potvrđivalo da sam uspešno – sa vrlo dobrim uspehom (sa ocenom 4) ispunio svoju vojnu obavezu, nakon čega sam krenuo u stvarnu borbu za opstanak u beogradskom i novosadskom društvenom okruženju.
понедељак, 21. децембар 2009.
VI pripovedanje
VI pripovedanje
PRVA EKONOMSKA ZNANJA
Nakon završetka osnovne škole u Derventi trebao sam izabrati srednju školu u kojoj ću nastaviti školovanje. Mogućnosti su bile ograničene i svodile su se na školovanje u postojećim srednjim školama u Derventi, Bosanskom Brodu i eventualno u Slavonskom Brodu. U Derventi je bila učiteljska škola koja je učenike školovala za zanimanje učitelja, poljoprivredna škola za zanimanje poljoprivrednog tehničara, i realna gimnazija sa dva razreda, nakon kojih su đaci mogli da upisuju neke druge škole za specifična zanimanja, u vojsci, na železnici i dr. U Bosanskom Brodu bila je ekonomska škola. Moja sestra Kaja pohađala je ekonomsku školu u Bosanskom Brodu a sestra Jela učiteljsku školu u Derventi. Ja sam se opredeljivao između ove dve vrste škola. Već sam imao predstavu o tome šta se u ovim školama uči. Ja sam preferirao ekonomskoj školi a otac učiteljskoj. Na nagovor oca, zajedno sa njim sam otišao u učiteljsku školu u Derventi da se upišem. Tamo su mi rekli da treba da polažem test iz pevanja. Da bih izbegao testiranje iz pevanja pokušao sam da nagovorim oca da prihvati alternativu. I prijavio sam se za upis u ekonomsku školu.
S obzirom da se za upis prijavilo 120 učenika a kapaciteti škole su bili dimenzionisani za prijem 60 učenika, 60 prijavljenih učenika trebalo je da bude eliminisano, među kojim bih možda bio i ja. Međutim, uz zalaganje tadašnjeg predsednika opštinskog komiteta SK u Bosanskom Brodu, svi prijavljenu učenici su upisani, uz rigorozne kriterijume savlađivanja gradiva u toku godine.
I krenula je nastava. U tri razreda bilo je po 40 učenika, ukupno 120. Najveći deo gradiva bio nam je sasvim nov. Učili smo ekonomiju tako da bih mogli da radimo u preduzećima raznih delatnosti ( u proizvodnji, trgovini) bankama, osiguravajućim zavodima, u državnoj upravi. Dakle veoma širok dijapazon mogućnosti zaposlenja nakon završetka škole.
Učili smo teorijske ekonomske predmete kao što je ekonomika preduzeća, politička ekonomija, ekonomija Jugoslavije, tehničke veštine u ekonomiji kao što je knjigovodstvo, privredna i aktuarska matematika, privredno pravo, pomoćne predmete za bolje razumevanje proizvodnje kao što je tehnologija, ekonomska geografija i predmete iz opštih disciplina kao što su srpskohrvatski jezik, strani (francuski, ili engleski jezik), istorija i opšta matematika. Tokom celokupnog školovanja imali smo fiskulturu a kasnije su nas još učili vojnim veštinam, kroz predvojničku obuku.
Program je bio prenapregnut. Imali smo 6 radnih dana u toku sedmice sa 5-6 časova dnevno, što je uz putovanjem vozom sa udaljenosti oko 20 kilometara u vremenskom trajanju od po jedan sat u svakom smeru, predstavljalo velike napore. Nakon prve godine oko 1/3 učenika nije upisalo drugu godinu, pa su u najvećem broju slučajeva odustali od daljeg školovanja za ekonomsku struku ili su, ređe, ponavljali razred.
U višim razredima bilo nas je manje u učionicama a dobili smo i aneks školske zgrade sa novim učionicama, TV salom (godinu dana ranije počelo je redovno emitovanje TV programa u zemlji), skriptarnicom, školskom kuhinjom. Stvoreni su bolji materijalni uslovi školovanja.
Narednih godina manji broj učenika nije završavao razred a dobijali smo i nove drugove iz drugih škola u zemlji. I nas 26 iz razreda polaže maturu ekonomske škole.
Oduševljenje samoupravljanjem
Nakon konsolidacije ekonomskih i političkih prilika u zemlji, krajem pedesetih godina dolazi do vidnijeg ekonomskog napretka. Novi model upravljanja preduzećima kroz participaciju radnika u upravljanju u okviru organa upravljanja, počeo je da daje rezultate. Uz malo propagande, izolaciju zemlje i uz intelektualni dribling u ekonomskoj školi, bio sam uveren da imam sreću da živim u najboljem i najpravičnijem društvu koje samo što nije zakoračilo u komunizam, da svako radi koliko može a u raspodeli zajedničkih rezultata rada učestvuje prema svojim potrebama. Kod omladine se razvijao altruizam, da je zajedničko i opšte važnije od pojedinačnog i individualnog. Mi imamo sreću da smo mladi, da možemo puno raditi, puno doprinositi opštem boljitku, uz skromnost u potrošnji, brigu o onim čije su radne sposobnosti manje. Metode raspodele u kapitalizmu smatrali smo proizvodom otuđenosti čoveka i njegove perverzije. A o takvoj ljudskoj nastranosti napisane su mnoge knjige mladih autora.
Politička elita nije ništa prepuštala slučaju. Jeste da o tome postoji brojna literatura, ali treba živom rečju stvari učiniti ubedljivijim. Da ne bi gubili vreme između nastave i polaska voza, u školi je organizovana slobodna aktivnost u vidu političke nastave.
Politička nastava u školi
Za političku nastavu, smatralo se, da treba da je drže naši stariji drugovi, jasno pod kontrolom, da bi bila ubedljivija i da bi snažnije uticala na oblikovanje nas mladih. I mi smo imali “političkog komesara” iz jednog od starijih razreda, koji je sa nama prorađivao političke teme i aktuelnu političku situaciju. Zbog toga nismo imali vremena za fudbal, mladalačko druženje i slobodan izbor mladalačkih tema, ljubav i zaljubljivanje. Bilo je to najbolje vreme za ideološko oblikovanje. I nije trebalo dangubiti, jer će se kroz mladalačko oblikovanje obezbediti trajnost aktelne vlasti i trajnost podaništva.
Jedne subote uveče otputovali smo kući a u nedelju pre podne bilo je predviđeno ugledno predavanje jedne naše nastavnice. Nismo imali vremena ni naspavati se a kamo li pripremiti za njeno predavanje. U prisustvu direktora i gotovo svih nastavnika škole, nastavnica je pre prelaska na izlaganje propitivala đake poslednju lekciju. Ja sam bio prvi koga je prozvala. I nisam znao odgovor. Bilo me je zbog toga sramota i taj stid i sram i danas pamtim i osećam.
Čini mi se da su od nas napravili i više nego što su očekivali. Bili smo kompletno pripremljeni za život u postojećim društvenim odnosima. Ali samo u postojećim. Svaka promena delovala bi zbunjujuće, pa je postojala opasnost od našeg otpora.
Nekoliko godina kasnije u studentskoj pobuni beogradskih studenata isticane su vrednosti pobune i protesta protiv “crvene buržoazije”. Naši vršnjaci istrajavali su u odbrani “vrednosti komunizma”, odnosno njegove čistote.
Matura
Došlo je vreme za polaganje maturskog ispita. Ja sam pripadao prvoj generaciji srednjoškolaca koji su maturu polagali tako što su na odabranu temu pisali maturski rad. To je svakako bio neodmeren zahtev i produkt odluke neukih ljudi. Ja sam to pisanje maturskog rada ozbiljno shvatio, zamišljajući sebe kao naučnika koji će otkriti do tada neotkrivene naučne istine. I predložio sam nastavnici političke ekonomije da napišem rad sa temom Delovanje zakona vrednosti u socijalizmu. Bilo je to u najmanju ruku prepotentno. Nastavnica me je saslušala, nije htela da kvari moju mladalačku prepotenciju i predložila mi temu sa naslovom Apsolutno i relativno osiromašenje radničke klase u kapitalizmu. To su poznate varijacije na Marksovu temu da za radničku klasu u kapitalizmu nema spasa, da ona sve manje i manje učestvuje u raspodeli novostvorene vrednosti pa i onda kada joj se apsolutno poboljšava materijalni položaj. To je razlog za rušenje takvog nepravičnog poretka, za dizanje socijalnih revolucija kojim obiluje XIX i XX vek. U biblioteci sam pronašao mnoštvo domaće i prevedene strane literature pa sam na jednostavan način “savladao” odabranu temu. I normalno, krajem školske 1961/62 školske odbranio maturski rad.
S obzirom da sam bio stipendista metalskog preduzeća “Đuro Đaković” iz Slavonskog Broda tokom poslednje dve godine srednje škole, imao sam obezbeđeno zaposlenje u tom preduzeću. Svoju obavezu prema preduzeću koje mi je uplaćivalo određeni novčani iznos u vidu stipendije radi pomoći za pohađanje škole, odložio sam i upisao se na studije statistike na višoj statističkoj školi u Beogradu. Za nastavak studija obezbedio sam stipendiju od republičkog zavoda za statistiku Bosne i Hercegovine, koja mi je bila dovoljna za pokriće troškova boravka tokom studija u Beogradu i na taj način prevazišao materijalna ograničenja moje porodice za nastavak studija.
PRVA EKONOMSKA ZNANJA
Nakon završetka osnovne škole u Derventi trebao sam izabrati srednju školu u kojoj ću nastaviti školovanje. Mogućnosti su bile ograničene i svodile su se na školovanje u postojećim srednjim školama u Derventi, Bosanskom Brodu i eventualno u Slavonskom Brodu. U Derventi je bila učiteljska škola koja je učenike školovala za zanimanje učitelja, poljoprivredna škola za zanimanje poljoprivrednog tehničara, i realna gimnazija sa dva razreda, nakon kojih su đaci mogli da upisuju neke druge škole za specifična zanimanja, u vojsci, na železnici i dr. U Bosanskom Brodu bila je ekonomska škola. Moja sestra Kaja pohađala je ekonomsku školu u Bosanskom Brodu a sestra Jela učiteljsku školu u Derventi. Ja sam se opredeljivao između ove dve vrste škola. Već sam imao predstavu o tome šta se u ovim školama uči. Ja sam preferirao ekonomskoj školi a otac učiteljskoj. Na nagovor oca, zajedno sa njim sam otišao u učiteljsku školu u Derventi da se upišem. Tamo su mi rekli da treba da polažem test iz pevanja. Da bih izbegao testiranje iz pevanja pokušao sam da nagovorim oca da prihvati alternativu. I prijavio sam se za upis u ekonomsku školu.
S obzirom da se za upis prijavilo 120 učenika a kapaciteti škole su bili dimenzionisani za prijem 60 učenika, 60 prijavljenih učenika trebalo je da bude eliminisano, među kojim bih možda bio i ja. Međutim, uz zalaganje tadašnjeg predsednika opštinskog komiteta SK u Bosanskom Brodu, svi prijavljenu učenici su upisani, uz rigorozne kriterijume savlađivanja gradiva u toku godine.
I krenula je nastava. U tri razreda bilo je po 40 učenika, ukupno 120. Najveći deo gradiva bio nam je sasvim nov. Učili smo ekonomiju tako da bih mogli da radimo u preduzećima raznih delatnosti ( u proizvodnji, trgovini) bankama, osiguravajućim zavodima, u državnoj upravi. Dakle veoma širok dijapazon mogućnosti zaposlenja nakon završetka škole.
Učili smo teorijske ekonomske predmete kao što je ekonomika preduzeća, politička ekonomija, ekonomija Jugoslavije, tehničke veštine u ekonomiji kao što je knjigovodstvo, privredna i aktuarska matematika, privredno pravo, pomoćne predmete za bolje razumevanje proizvodnje kao što je tehnologija, ekonomska geografija i predmete iz opštih disciplina kao što su srpskohrvatski jezik, strani (francuski, ili engleski jezik), istorija i opšta matematika. Tokom celokupnog školovanja imali smo fiskulturu a kasnije su nas još učili vojnim veštinam, kroz predvojničku obuku.
Program je bio prenapregnut. Imali smo 6 radnih dana u toku sedmice sa 5-6 časova dnevno, što je uz putovanjem vozom sa udaljenosti oko 20 kilometara u vremenskom trajanju od po jedan sat u svakom smeru, predstavljalo velike napore. Nakon prve godine oko 1/3 učenika nije upisalo drugu godinu, pa su u najvećem broju slučajeva odustali od daljeg školovanja za ekonomsku struku ili su, ređe, ponavljali razred.
U višim razredima bilo nas je manje u učionicama a dobili smo i aneks školske zgrade sa novim učionicama, TV salom (godinu dana ranije počelo je redovno emitovanje TV programa u zemlji), skriptarnicom, školskom kuhinjom. Stvoreni su bolji materijalni uslovi školovanja.
Narednih godina manji broj učenika nije završavao razred a dobijali smo i nove drugove iz drugih škola u zemlji. I nas 26 iz razreda polaže maturu ekonomske škole.
Oduševljenje samoupravljanjem
Nakon konsolidacije ekonomskih i političkih prilika u zemlji, krajem pedesetih godina dolazi do vidnijeg ekonomskog napretka. Novi model upravljanja preduzećima kroz participaciju radnika u upravljanju u okviru organa upravljanja, počeo je da daje rezultate. Uz malo propagande, izolaciju zemlje i uz intelektualni dribling u ekonomskoj školi, bio sam uveren da imam sreću da živim u najboljem i najpravičnijem društvu koje samo što nije zakoračilo u komunizam, da svako radi koliko može a u raspodeli zajedničkih rezultata rada učestvuje prema svojim potrebama. Kod omladine se razvijao altruizam, da je zajedničko i opšte važnije od pojedinačnog i individualnog. Mi imamo sreću da smo mladi, da možemo puno raditi, puno doprinositi opštem boljitku, uz skromnost u potrošnji, brigu o onim čije su radne sposobnosti manje. Metode raspodele u kapitalizmu smatrali smo proizvodom otuđenosti čoveka i njegove perverzije. A o takvoj ljudskoj nastranosti napisane su mnoge knjige mladih autora.
Politička elita nije ništa prepuštala slučaju. Jeste da o tome postoji brojna literatura, ali treba živom rečju stvari učiniti ubedljivijim. Da ne bi gubili vreme između nastave i polaska voza, u školi je organizovana slobodna aktivnost u vidu političke nastave.
Politička nastava u školi
Za političku nastavu, smatralo se, da treba da je drže naši stariji drugovi, jasno pod kontrolom, da bi bila ubedljivija i da bi snažnije uticala na oblikovanje nas mladih. I mi smo imali “političkog komesara” iz jednog od starijih razreda, koji je sa nama prorađivao političke teme i aktuelnu političku situaciju. Zbog toga nismo imali vremena za fudbal, mladalačko druženje i slobodan izbor mladalačkih tema, ljubav i zaljubljivanje. Bilo je to najbolje vreme za ideološko oblikovanje. I nije trebalo dangubiti, jer će se kroz mladalačko oblikovanje obezbediti trajnost aktelne vlasti i trajnost podaništva.
Jedne subote uveče otputovali smo kući a u nedelju pre podne bilo je predviđeno ugledno predavanje jedne naše nastavnice. Nismo imali vremena ni naspavati se a kamo li pripremiti za njeno predavanje. U prisustvu direktora i gotovo svih nastavnika škole, nastavnica je pre prelaska na izlaganje propitivala đake poslednju lekciju. Ja sam bio prvi koga je prozvala. I nisam znao odgovor. Bilo me je zbog toga sramota i taj stid i sram i danas pamtim i osećam.
Čini mi se da su od nas napravili i više nego što su očekivali. Bili smo kompletno pripremljeni za život u postojećim društvenim odnosima. Ali samo u postojećim. Svaka promena delovala bi zbunjujuće, pa je postojala opasnost od našeg otpora.
Nekoliko godina kasnije u studentskoj pobuni beogradskih studenata isticane su vrednosti pobune i protesta protiv “crvene buržoazije”. Naši vršnjaci istrajavali su u odbrani “vrednosti komunizma”, odnosno njegove čistote.
Matura
Došlo je vreme za polaganje maturskog ispita. Ja sam pripadao prvoj generaciji srednjoškolaca koji su maturu polagali tako što su na odabranu temu pisali maturski rad. To je svakako bio neodmeren zahtev i produkt odluke neukih ljudi. Ja sam to pisanje maturskog rada ozbiljno shvatio, zamišljajući sebe kao naučnika koji će otkriti do tada neotkrivene naučne istine. I predložio sam nastavnici političke ekonomije da napišem rad sa temom Delovanje zakona vrednosti u socijalizmu. Bilo je to u najmanju ruku prepotentno. Nastavnica me je saslušala, nije htela da kvari moju mladalačku prepotenciju i predložila mi temu sa naslovom Apsolutno i relativno osiromašenje radničke klase u kapitalizmu. To su poznate varijacije na Marksovu temu da za radničku klasu u kapitalizmu nema spasa, da ona sve manje i manje učestvuje u raspodeli novostvorene vrednosti pa i onda kada joj se apsolutno poboljšava materijalni položaj. To je razlog za rušenje takvog nepravičnog poretka, za dizanje socijalnih revolucija kojim obiluje XIX i XX vek. U biblioteci sam pronašao mnoštvo domaće i prevedene strane literature pa sam na jednostavan način “savladao” odabranu temu. I normalno, krajem školske 1961/62 školske odbranio maturski rad.
S obzirom da sam bio stipendista metalskog preduzeća “Đuro Đaković” iz Slavonskog Broda tokom poslednje dve godine srednje škole, imao sam obezbeđeno zaposlenje u tom preduzeću. Svoju obavezu prema preduzeću koje mi je uplaćivalo određeni novčani iznos u vidu stipendije radi pomoći za pohađanje škole, odložio sam i upisao se na studije statistike na višoj statističkoj školi u Beogradu. Za nastavak studija obezbedio sam stipendiju od republičkog zavoda za statistiku Bosne i Hercegovine, koja mi je bila dovoljna za pokriće troškova boravka tokom studija u Beogradu i na taj način prevazišao materijalna ograničenja moje porodice za nastavak studija.
Пријавите се на:
Постови (Atom)