V pripovedanje

V Pripovedanje


PRESELENJE I VOŽNJA ĆIROM


Sa zaobljene visoravni, pola sata hoda od železničke stanice Bosanski Lužani, 1955. g. odselili smo se u kupljenu kuću, takođe u selu Žeravac, na početku njegovog atara, jedva sto metara od železničke stanice Polje. I ovde je, nekad, pre rata, bio industrijski kolosek i industrijsko postrojenje. Međutim, u momentu našeg preselenja sva ta industrijska postrojenja bila su demontirana, nije bilo industrijskog koloseka ali su ostali objekti koji su se tada koristili za stanovanje. Ne znam kakva je bila ranija namena tih objekata ali su oni bili neobičnog oblika da bi bili građeni za stanovanje.. Njihov tadašnji izgled i namena bio je, svakako, posledica posleratnih improvizacija. U tim objektima stanovao je svet kome su ti stanovi namenski dodeljeni posle rata. Među njima je bio jedan majstor sa suprugom i više dece i jedan milicioner sa dve devojčice. Majstor je imao brojnu porodicu tu u stanu a milicioner brojnu širu porodicu rasejanu po tadašnjoj Jugoslaviji. Tu je bila i porodica koja je bila u nekakvoj vezi sa bivšim vlasnikom tog poseda, koja je imala rodbinu u Americi ili nekoj drugoj prekookeanskoj zemlji koju smo mi zvali Amerika. U toj porodici je sa majkom, sredovečnom ženom, živela kćerka Danica, lepa vitka crnka koja je čekala priliku da se uda. Svakodnevno je sa nama koji smo išli u školu, odlazila u Dervantu bez nekakvih stvarnih razloga. Ili je to nama samo tako izgledalo.
U porodici majstora, poreklom iz Galicije, živeo je dečak po imenu Mladen, nešto mlađi od mene, sa kojim sam se intenzivno družio, pretežno igrajući šah ili vozeći sebicikle po neuobičajenim putevima. Na tim putevima smo otkrivali stvari koje je prekrio korov ili su pale u zaborav. Među takvim neobičnim pojavama otkrili smo u visokom šipražju nemačko groblje sa dobro očuvanim spomenicima.
U porodicu milicionera dolazila su deca njegovih poginulih rođaka, Viktor i Milena. Viktor je išao u podoficirsku akademiju a preko leta dolazio je na odmor kod strica u našem susedstvu. Milena je išla u ekonomsku školu u Banja Luci u isti razred kao i ja ali je bila malo starija od mene. Stanovala je u domu „Danko Mitrov“ u Banja Luci kao „ratno siroče“ do završetka ekonomske škole. Moja sestra Jela i ja intenzivno smo se družili sa našim vršnjacima u vreme njihove posete stricu i odlazili zajedno na igranke ili izlete. I iz tih druženja su se rađale prve mladalačke ljubavi.
Tokom dana sam čuvao stoku. Najčešće je to bila jedna krava koju sam napasao na prostoru pored železničke pruge. Po podne sam, obično, išao na kupanje na reku Ukrinu. U to doba reka je bila mirna i pitoma da bi u vreme proletnjih bujica narastala, postajala nepoćudna i izlivala se. Kupali smo se do prvih jesenjih dana.
Privlačilo nas je zrelo, sočno voće, koje se nalazilo svuda oko nas. Ovde su se obistinjavale reči pesnika „gde god nađeš zgodno mesto tu drvo posadi a drvo je blagorodno pa će da nagradi“.
Te nagrade ranije zasađenih voćaka dobijala su sva deca iz susedstva. Voće je bilo zajedničko. Jedino, kada voće potpuno dozri, njegov vlasnik ga bere. Do tada je to dečija svojina. Mnogo godina kasnije bio sam ne malo iznenađen, nakon doseljavanja u Vojvodinu, kad sam doznao da je branje voća u tuđem voćnjaku strogo zabranjeno i kažnjivo. Iako logična, ova mera mi se dugo godina nije dopadala a zbog nje i neke druge navike vojvođanskog stanovništva. Dugo sam čeznuo za zavičajnom slobodom.

„Ćira“ mali voz na pruzi uskog koloseka bio je žila kucavica celokupnog područja oko 10 kilometara levo i desno od pruge. Na približno 5 kilometara duž pruge bile su železničke stanice. Tokom dana bilo je više putničkih vozova u oba smera na liniji Derventa – Slavonski Brod ili Doboj – Derventa – Slavonski Brod, koji su išli po redu vožnje a ponekad i teretni voz koji nije išao po redu vožnje već prema potrebama za prevozom tereta između stanica na toj saobraćajnoj liniji.
Putničkim vozovima prevozili su se radnici, učenici, poneki namernik koji je putovao iz nekih posebnih razloga i seljaci koji su potovali u grad da bi prodali svoje viškove poljoprivrednih proizvoda i došli do potrebnog novca za kupovinu proizvoda potrebnih za zadovoljavanje elementarnih životnih potreba (petroleja za osvetlenje, soli, brašna, šećera, sapuna, odeće i obuće za zaštitu od vlage i hladnoće). Sve izvan toga bilo je luksuz. Radnici su, najčešće putovali na sever, u Bosanski ili Slavonski Brod u kome je bilo smešteno više fabrika u kojim su radili ovi radnici nastanjeni duž pruge. Putovanje između Dervente i Slavonskog Broda trajalo je oko jedan sat i dvadeset minuta (oko 25 kilometara) a između Doboja i Slavonskog Broda (oko 65 kilometara) približno tri sata. Sa usputnih stanica putovanje je trajalo srazmerno kraće vreme. Vozovi su uvek bili puni a najčešće prepuni. Često puta su pored ugodnih putničkih vagona, u sastav voza uključivani i zatvoreni vagoni za prevoz tereta i stoke koji su bili improvizovani za prevoz ljudi, dodavanjem fiksiranih klupa pored zidova vagona. Zimi je u ovim vagonima sa ugljem ložena peć „bubnjara“ smeštena u sredini vagona koja je davala poželjnu temperaturu. Ulazak i izlazak iz ovih vagona zahtevao je posebnu veštinu, jer su improvizovane stepenice instalirane na spoljnoj stranu vagona bile visoke, pa je trebalo pri ulasku uskakati a pri izlasku iskakati iz vagona. Dugo sam u mladosti nosio tragove iščašenja skočnog zgloba na desnoj nozi do koga je došlo zbog iskakanja iz ovakvog vagona na usputnoj stanici, radi prelaska u drugi vagon u istom vozu.
Nakon lokomotive koja je u to vreme bila parna i imala dva radnika - mašinovođu i ložača, u sastav voza su ulazila tzv. „službena kola“ za potrebe vozovođe, odnosno „šefa voza“ i za prevoz pisama i paketa sa zaposlenim poštanskim osobljem. Katkada su ove dve funkcije voza bile razdvojene u posebnim vagonima. Nakon službenih i poštanskih kola u sastav voza je ulazilo više putničkih vagona a u svaki je moglo da stane do 50 putnika, a na kraju voza su dolazili eventualno vagoni za prevoz tereta.
Mi deca putovali smo vozom u školu. U selima su nakon rata bile otvorene četvorogodišnje osnovne škole dok se u više razrede (koji su se neposredno posle rata zvanično nazivali niža realna gimnazija od I do IV razreda a kasnije osnovna škola od V do VIII razreda), moralo putovati u najbliži grad. Tada ni jedno selo na teritoriji opštine Derventa nije imalo više razrede osnovne škole, već samo grad Derventa. Do tada su deca bila obavezna da pohađaju četvorogodišnju osnovnu školu, a nakon proširivanja osnovne škole sa višim razredima bila su obavezna pohađati osmogodišnju osnovnu školu. Ja sam putovao vozom već od I razreda niže realne gimnazije koju sam se upisao 1954, do završetka osmogodišnje osnovne škole 1958 godine, u početku na relaciji Bosanski Lužani – Derventa a kasnije na relaciji Polje – Derventa.
Putovanje vozom mi je oduzimalo mnogo vremena. To je ne samo vreme provedeno u putovanju vozom već i vreme provedeno na železničkoj stanici, iako je dolazak i odlazak dece u školu i raspored časova nastave bio maksimalno usklađen, nisu se mogli potpuno izbeći gubici vremena. To se negativno odražavalo na uspeh u školi, pa su deca „vozari“ po pravilu imala u školi niži uspeh od gradske dece i dece iz bližih seoskih naselja. Ja više nisam bio najbolji učenik u razredu ali sam bio među boljim učenicima, što je, s obzirom na okolnosti, bio izuzetan uspeh.
Železničke stanice bile su izuzetna škola. Na njima su se svakodnevno susretali zanimljivi ljudi. Jedan od njih je nosač Đula na stanici Derventa, jevrejin koji je pre rata imao u vlasništvu lanac trgovine na veliko i malo u Derventi koja je posle rata nacionalizovana ili na drugi način prešla u državno vlasništvo. Taj „prelazak“ nije podrazumevao nikakvo obeštećenje vlasnika niti njegovo materijalno zbrinjavanje. I tako je Đula našao uhljeblje u svakodnevnom nošenju kofera novoj gospodi od voza do fijakera, kojih je tada bilo nekoliko na željezničkoj stanici.
Na stanici su se između dolaska i odlaska voza skupljale i gradske lude - mentalno retardine osobe, kojih je u to vreme bilo puno iz raznih razloga, od kojih su najčešći bili gubici bliskih rođaka tokom ratnih godina. Mnoge od tih retardiranih osoba su kao deca prisustvovale ubistvu svojih bliskih rođaka nakon čega su mentalno obolele. Deca su bili njihovi jedini prijatelji koji su mogli da ih razumeju.
Kondukteri su bili naši prijatelji koji su nas razumevali a katkada nam i pomagali. Od konduktera smo se naslušali raznih neobičnih životnih priča, koje možda i nisu bile istinite ali su bile interesantne.
Nakon što su me upisali u prvi razred niže realne gimnazije u Derventi, svakodnevno sam sa železničke stanice Bosanski Lužani odlazio u školu. Putovanje me je veoma zamaralo. Značajno olakšanje bilo mi je to što je zajedno sa mnom u školu išla sestra Jela koja je išla u školu tri razreda ispred mene. Ona me je podsticala ali i kontrolisala tempo mog kretanja.
Zgrada u kojoj je bila smeštena škola bila je impozantno, velelepno zdanje izgrađeno pre prvog svetskog rata, pre prisajedinjenja ovih krajeva kraljevini Jugoslaviji, u Austro-Ugarsko vreme, i sa njom je u ove krajeve stigla pismenost i organizovano obrazovanje. U prvom razredu niže realne gimnazije prvi put sam se susretao sa učenjem predmeta koje do tada nisam imao priliku da učim. Tada sam počeo da učim francuski jezik i prve reči na francuskom jeziku, pisanje i čitanje muzičkih zapisa, biologiju i tajne prirode, zoologiju i tajne života životinja, o drevnim narodima i kulturama, o neobičnim svetovima i još neobičnijoj prirodi i još o mnogim drugim stvarima. Učenje mi je bilo interesantno. Na nastavi sam pamtio gotovo sve. Malo sam vremena provodio u individualnom učenju. Mnoge predmete sam savlađivao gotovo isključivo u školi, dok sam jedan broj predmeta više učio kod kuće. Na taj način sam lakše savlađivao sve školske obaveze.
Veliku pomoć u učenju imao sam od čitanja neobavezne literature u kojoj sam pronalazio novi, meni nepoznat i interesantan svet. Na taj način sam naučio da pamtim pročitan tekst, da interpretiram pročitano i da iz događaja iz svakodnevnog života konstruišem priču u usmenom i pismenom obliku. Slobodnu literaturu sam više čitao leti, na raspustu, a manje u toku godine kada sam pohađao nastavu u školi. Da bih došao do novih knjiga učlanio sam se u gradsku biblioteku, u kojoj sam stalno podizao knjige i čitao ih u celini. Po preporuci bibliotekarke koja je svoj posao obavljala brižno i sa razumevanjem, čitao sam svetske i domaće klasike dečije literature. Sa godinama, bibliotekarka je usmeravala moje interesovanje prema delima koja su bila sve složenije strukture i zahtevala veći fond znanja.
Polazak u sledeći razred koji je sada preimenovan u V razred osnovne škole poklopio se sa preselenjem iz kuće u kojoj smo do tada stanovali u novu kuću koju je otac kupio za vrednost celokupnog imanja (četiri hektara zemlje, kuću, štalu, mnogo stoke i još po nešto) i izvestan dodatak, jer vrednost imanja nije bila dovoljna da bi se isplatila nova kuća. Ta nova kuća bila je u ataru istog sela, ali na samom njegovom početku, tako da je bila udaljena od prodatog imanja oko četiri kilometra. U jednoj polovini kuće bio je smešten mesni ured za Žeravac i nekoliko kontaktnih sela, tako da smo za svoje porodične potrebe u početku koristili samo jednu polovinu kuće, a celu kuću tek posle više od dve godine, nakon iselenja mesnog ureda.
U šesti razred osnovne škole putovao sam iz kupljene kuće sa železničke stanice Polje do Dervente, oko 5 kilometara i desetak minuta vožnje. S ozirom da je železnička stanica Polje sada bila bliža kući, odlazak u školu bio je manje naporan nego ranije kada smo putovali sa stanice Bosanski Lužani, naročito u zimskom periodu. A i lakše smo odlazili u Derventu i iz drugih razloga, naročito u bioskop, popularno „kino“, na popodnevnu predstavu. Sa promenom mesta stanovanja proširile su nam se mogućnosti novih saznanja.
Pored „kina“ koje se uzdiglo do „hrama kulture“, često smo posećivali razne manifestacije. U sećanju mi je ostao književnik Branko Ćopić koji je u Derventi imao interesantan susret sa decom. Obavezno smo posećivali predstave amaterskih pozorišnih grupa, pevača i sl. Tu je i nezaobilazni sedmični pazarni dan četvrtkom, kada su se u grad slivali seljaci da prodaju ili kupe stoku, poljoprivredne proizvode ili, jednostavno, da se međusobno susretnu i čuveni godišnji vašar krajem avgusta, na kome su se pored trgovine izvodile vašarske predstave, prikazivale cirkuske veštine, pevala i svirala folk muzika.
U šestom razredu osnovne škole nastavili smo sa savladavanjem novih znanja i učenja intelektualnih veština. I pored materijalne bede u školi smo raspolagali sa većim brojem učila. U učionici smo imali klavir, u fiskulturnoj sali veći broj sportskih sprava i rekvizita, u kabinetima za fiziku i hemiju odgovarajuća učila za eksperimente i pokaznu nastavu. Sprave i učila pomagale su nam da razumemo usmeno izloženu materiju i da razvijemo fizičke i intelektualne veštine.
Nakon završenog šestog razreda osnovne škole, u Derventi je osnovana još jedna osmogodišnja škola koja je dobila ime „Zdravko Čelar“. Moja škola dobila je naziv „Nikola Tesla“. Učenici su raspoređeni u novu školu prema udaljenosti od objekta škole. I moji drugovi su većinom nastavili školovanje u školi „Zdravko Čelar“. Međutim, moj otac se pobunio protiv mog premeštaja, pa sam ja nastavio dalje školovanje u školi „Nikola Tesla“ i završio osnovnu školu 1958 godine. Tek kasnije sam shvatio reakciju oca, koja je bla zasnovana na činjenici da je dotadašnja škola imala znatno bolje uslove za učenje i obrazovanje đaka.

IV Pripovedanje


PRVA SLOVA I JUNAČKE PESME

Ratne strahote su, bar za nas decu bile prošle i moje sestre su već bile savladale prva slova. Starija sestra Kaja krenula je zbog rata u osnovnu školu sa zakašnjenjem, odnosno nešto starija a mlađa sestra i ja krenuli smo u uobičajenim godinama polaska u školu. Pre mog polaska u školu u kući smo imali bukvar koji je privlačio moju pažnju. Malo uz pomoć sestara a malo i uz vlastito naprezanje, po slikama uz tekst, zapamtio sam ceo tekst u bukvaru i izgovarao sam ga napamet. I sa svojim “čitanjem” sam zadivljavao okolinu. Sa mojim “čitanjem” bile su naročito zadovoljne moje sestre. Tada sam se prvi put susreo sa pamćenjem tekstova radi reprodukovanja. Kasnije sam tokom školovanja često puta koristio tu svoju sposobnost reprodukovanja i to mi je obezbeđivalo visoke uspehe u školi. Sve više su mi se razvijale želje za čitanjem. Čitajući sam spoznavao i počinjao da razumevam.
Među naročito dopadljivim štivom bile su srpske narodne pesme, od kojih se nekih sećam i danas u njihovom izvornom obliku. Taj guslarski, rustikalni motiv snažno me se doimao, s obzirom da sam bio okružen “herojima” iz tek završenog rata. U narodnim pesmama ispravljala se nepravda ili je pretrpljena nepravda isticana i trebalo ju je osvetiti, radi pravde i čistog obraza. Na neke od nas taj nauk je ostavio trajne, pogubne posledice.
Mesto u kome sam pohađao prva četiri razreda osnovne škole zvalo se Bosanski Lužani, pretežno nastanjeno srpskim življem. Zgrada u kojoj je bila smeštena osnovna škola bila je pre rata objekat za stanovanje pravoslavnog popa sa porodicom, koga su njegovi meštani u toku rata oslobodili ovozemaljskih briga i poslali na „onaj” svet. U blizini sada već školske zgrade bila je pravoslavna crkva i pravoslavno groblje. Na tom mestu, između škole, crkve i grobova održavale su se seoske, verske manifestacije na kojim je, najčešće, dolazilo do tuče. Te tuče su uglavnom bile krvave i veoma često su se završavale ubistvom. Nekim od tih tuča sam u dečijem uzrastu i sam prisustvovao, posmatrao sevanje oštrica noževa u rukama mojih nešto starijih drugova ili meni nepoznatih mladića.
Dugo sam, kasnije, odgonetao uzroke tih tuča i tragedija do kojih su one dovodile. Moje pojednostavljeno gledanje nalazilo je objašnjenje u primitivizmu u neobrazovanosti i neznanju lokalne sredine,. Tek kasnije, nakon događaja iz devedesetih godina XX veka, shvatio sam da su uzroci tih tuča i tragedija bili mnogo dublji i da sežu u bližu i dalju prošlost. Želja za osvetom za učinjeno i nekažnjeno zlo užoj i široj porodici u prošlosti eskalirala je u krvave obračune pojedinaca i namirivanje računa. U tom području se mogao često čuti nagoveštaj zle slutnje „ja ću njega odrobijat”. Na robijanje zbog ubistva gledalo se na nešto sasvim normalno. Bilo je pitanje časti namirivanje računa koje država nije mogla ili nije htela namiriti, ili je i sama bila naklonjena tolerisanju nekih nepravdi koje su bile u njenom interesu ili u interesu njihovih štićenika, pa su pojedinci veoma često i „prirodno”, uz naklonost sredine, uzimali pravdu u svoje ruke. Bila je to manifestacija „krvne osvete” u ovom kraju. Opasnost od „krvne osvete” održavala je, koliko toliko, „normalne” društvene odnose u ovom području. Do eskalacije zločina dolazilo je u društvenim prevratima kao što su bili oni iz 1941, 1945, 1992. radi „namirivanja” krvi. Izgleda da smirivanja „društvenog tla” u ovom području tek treba da usledi u nekoj bližoj ili daljoj budućnosti.
Nakon prvog razreda osnovne škole u kome nas je učio učitelj srpske nacionalnosti i koga ja nisam voleo ne zbog njegove nacionalnosti već zbog toga što mu je umrla kćerka godinu dana mlađa od mene i mojih školskih drugova – vršnjaka, jer je, prema mom tadašnjem shvatanju, nije dovoljno pazio i nije bio brižan roditelj (što je, svakako, bilo bar delimično tačno), dobili smo novog učitelja muslimanske narodnosti, Reufa, koji je ostavio dubok uticaj na formiranje moje ličnosti.
Školu su pohađala pored dece srpske i hrvatske narodnosti i deca drugih nacionalnosti – Česi, Nemci, Galicijani. Jedini musliman bio je naš učitelj. Bili smo homogen dečiji skup, sve dotle dok smo bili deca. Međutim, neki pojedinci sa svojim posebnim osobinama su se izdvajali od ostale dece.
Pored učenja u školi, povremenog posećivanja prodavnice koja je pre rata bila Makova, doseljenika iz Češke pre prvog svetskog rata, igrali smo fudbal pre početka nastave krpenim loptama, okruglim krpenim smotuljkom u proširenom delu ženske čarape. I jednog dana jedan dečak donosi malu gumenu loptu kupljenu u Makovoj prodavnici. Mi svi srećni počinjemo da šutamo „pravu” loptu. Kada smo bili u punom zanosu ige, dečak – vlasnik lopte hvata loptu i seče je nožićem, na veliku žalost svih nas. Ta njegova predstava se nekoliko puta ponovila do kraja našeg školovanja u toj školi. Druga njegova “specijalnost” bila je da u Makovoj prodavnici kupi bonbone, pa dečaku, koji na to pristine, za udarac šamara da jednu bonbonu. I tu predstavu je više puta izvodio.
Njegovo devijantno ponašanje dalo je tek nekoliko godina kasnije tragične rezultate. Sa manje od 18 godina, nakon prepirke sa svojim vršnjakom na železničkoj stanici u Derventi u večernjim satima, zadao mu je smrtonosni ubod nožem, od čega je dečak umro a on završio u popravnom domu za maloletnike. Nakon toga nisam ništa čuo za njega. Moguće je da je skončao nakon nekakve slične tuče. U tom kraju takve tuče nisu bile retkost. Nož se povlačio i za najmanju sitnicu.
Ja sam, iako retko, u Makovoj prodavnici kupovao rogače, biljne plodove koji se koriste za pripremanje kolača. Bilo ih je puno po niskoj ceni i mi deca smo ih mogli kupiti. Služili su nam kao zamena za čokoladu. Kasnije, nisam viđao te plodove, a naročito ne kao artkal u prodavnicama kolonijalne robe.


Ostaci neeksplodirane municije

U tom kraju su decu vrebale životne opasnosti sa raznih strana. I pravo je čudo da zbog tih bliskih opasnosti po decu nije došlo do većih tragedija.
Jedna od tih opasnosti je zaostala neeksplodirana municija iz drugog svetskog rata i municija koju su vojnici gubili tokom posleratnih taktičkih vežbi. A vežbe su se stalno odvijale. Vojnici su se u prvoj šumici pored naše porodične kuće dugo zadržavali a nakon njihovog odlaska mi deca smo pretraživali da li su nešto izgubili ili ostavili i šta su uradili u šumi. Iza vojnika uglavnom nismo nalazili ništa vredno, jedino su ostajale ispražnjene konzerve hrane i nezatrpani, sveže iskopani rovovi. Oficiri, njihovi komandiri i komandanti, nisu smatrali da nakon uzurpacije privatnog šumskog poseda treba da, po odlasku, tu imovinu ostave bar u prethodno zatečenom stanju. Zatrpavanje iskopanih rovova ostavljali su vlasnicima tih poseda.
U drugoj šumici u blizini porodične kuće, posle rata nisu boravili vojnici radi vežbe, s obzirom da su se u toj šumici vodile žestoke borbe tokom rata, pa je iz tog perioda ostalo mnogo praznih čaura od ispaljenih metaka ali i neeksplodirane municije, što ni za vojnike nije bilo bezbedno. I pored toga, niko od nadležnih nije smatrao da to treba stručno odstraniti i neutralisati da ne bi ugrožavala živote okolnog stanovništva, a posebno dece. I sam sam nalazio mnogo takve municije ali, na moju sreću, stariji su me upozoravali na moguće opasnosti, pa se zbog toga nije desila tragedija.
U potoku nedaleko od kuće sam jednom prilikom naišao na meni nepoznat predmet. Kasnije, kad sam stasao u mladića. saznao sam da je to neeksplodirana mina za oruđe velikog kalibra. Imao sam planove šta da radim sa tim, kako da ga obrađujem. Razmišljao sam da bi najbolje bilo da od toga, uz upotrebu testere za sečenje metala napravim točkiće za igračke. Srećom, te noći se u potok slila voda i odnela moju minu.
Tokom školovanja upoznao sam mnogo drugova bez jedne ili obe ruke ili šake. U ekonomskoj školi imali smo jednog kolegu, nešto starijeg od moje generacije, bez obe šake. Pisao je držeći olovku sa ostacima obe ruke. U mom razredu jedan dečak nije imao jednu šaku, što je predstavljalo manji problem.
Ljudski neum odnosio je svoje žrtve. I nikom ništa. Zato smo bili osuđeni na ponavljanje istorije tokom poslednje dekade XX veka, jer smo iz proživljene istorije tokom drugog svetskog rata izvlačili pogrešne pouke.