IV Pripovedanje


PRVA SLOVA I JUNAČKE PESME

Ratne strahote su, bar za nas decu bile prošle i moje sestre su već bile savladale prva slova. Starija sestra Kaja krenula je zbog rata u osnovnu školu sa zakašnjenjem, odnosno nešto starija a mlađa sestra i ja krenuli smo u uobičajenim godinama polaska u školu. Pre mog polaska u školu u kući smo imali bukvar koji je privlačio moju pažnju. Malo uz pomoć sestara a malo i uz vlastito naprezanje, po slikama uz tekst, zapamtio sam ceo tekst u bukvaru i izgovarao sam ga napamet. I sa svojim “čitanjem” sam zadivljavao okolinu. Sa mojim “čitanjem” bile su naročito zadovoljne moje sestre. Tada sam se prvi put susreo sa pamćenjem tekstova radi reprodukovanja. Kasnije sam tokom školovanja često puta koristio tu svoju sposobnost reprodukovanja i to mi je obezbeđivalo visoke uspehe u školi. Sve više su mi se razvijale želje za čitanjem. Čitajući sam spoznavao i počinjao da razumevam.
Među naročito dopadljivim štivom bile su srpske narodne pesme, od kojih se nekih sećam i danas u njihovom izvornom obliku. Taj guslarski, rustikalni motiv snažno me se doimao, s obzirom da sam bio okružen “herojima” iz tek završenog rata. U narodnim pesmama ispravljala se nepravda ili je pretrpljena nepravda isticana i trebalo ju je osvetiti, radi pravde i čistog obraza. Na neke od nas taj nauk je ostavio trajne, pogubne posledice.
Mesto u kome sam pohađao prva četiri razreda osnovne škole zvalo se Bosanski Lužani, pretežno nastanjeno srpskim življem. Zgrada u kojoj je bila smeštena osnovna škola bila je pre rata objekat za stanovanje pravoslavnog popa sa porodicom, koga su njegovi meštani u toku rata oslobodili ovozemaljskih briga i poslali na „onaj” svet. U blizini sada već školske zgrade bila je pravoslavna crkva i pravoslavno groblje. Na tom mestu, između škole, crkve i grobova održavale su se seoske, verske manifestacije na kojim je, najčešće, dolazilo do tuče. Te tuče su uglavnom bile krvave i veoma često su se završavale ubistvom. Nekim od tih tuča sam u dečijem uzrastu i sam prisustvovao, posmatrao sevanje oštrica noževa u rukama mojih nešto starijih drugova ili meni nepoznatih mladića.
Dugo sam, kasnije, odgonetao uzroke tih tuča i tragedija do kojih su one dovodile. Moje pojednostavljeno gledanje nalazilo je objašnjenje u primitivizmu u neobrazovanosti i neznanju lokalne sredine,. Tek kasnije, nakon događaja iz devedesetih godina XX veka, shvatio sam da su uzroci tih tuča i tragedija bili mnogo dublji i da sežu u bližu i dalju prošlost. Želja za osvetom za učinjeno i nekažnjeno zlo užoj i široj porodici u prošlosti eskalirala je u krvave obračune pojedinaca i namirivanje računa. U tom području se mogao često čuti nagoveštaj zle slutnje „ja ću njega odrobijat”. Na robijanje zbog ubistva gledalo se na nešto sasvim normalno. Bilo je pitanje časti namirivanje računa koje država nije mogla ili nije htela namiriti, ili je i sama bila naklonjena tolerisanju nekih nepravdi koje su bile u njenom interesu ili u interesu njihovih štićenika, pa su pojedinci veoma često i „prirodno”, uz naklonost sredine, uzimali pravdu u svoje ruke. Bila je to manifestacija „krvne osvete” u ovom kraju. Opasnost od „krvne osvete” održavala je, koliko toliko, „normalne” društvene odnose u ovom području. Do eskalacije zločina dolazilo je u društvenim prevratima kao što su bili oni iz 1941, 1945, 1992. radi „namirivanja” krvi. Izgleda da smirivanja „društvenog tla” u ovom području tek treba da usledi u nekoj bližoj ili daljoj budućnosti.
Nakon prvog razreda osnovne škole u kome nas je učio učitelj srpske nacionalnosti i koga ja nisam voleo ne zbog njegove nacionalnosti već zbog toga što mu je umrla kćerka godinu dana mlađa od mene i mojih školskih drugova – vršnjaka, jer je, prema mom tadašnjem shvatanju, nije dovoljno pazio i nije bio brižan roditelj (što je, svakako, bilo bar delimično tačno), dobili smo novog učitelja muslimanske narodnosti, Reufa, koji je ostavio dubok uticaj na formiranje moje ličnosti.
Školu su pohađala pored dece srpske i hrvatske narodnosti i deca drugih nacionalnosti – Česi, Nemci, Galicijani. Jedini musliman bio je naš učitelj. Bili smo homogen dečiji skup, sve dotle dok smo bili deca. Međutim, neki pojedinci sa svojim posebnim osobinama su se izdvajali od ostale dece.
Pored učenja u školi, povremenog posećivanja prodavnice koja je pre rata bila Makova, doseljenika iz Češke pre prvog svetskog rata, igrali smo fudbal pre početka nastave krpenim loptama, okruglim krpenim smotuljkom u proširenom delu ženske čarape. I jednog dana jedan dečak donosi malu gumenu loptu kupljenu u Makovoj prodavnici. Mi svi srećni počinjemo da šutamo „pravu” loptu. Kada smo bili u punom zanosu ige, dečak – vlasnik lopte hvata loptu i seče je nožićem, na veliku žalost svih nas. Ta njegova predstava se nekoliko puta ponovila do kraja našeg školovanja u toj školi. Druga njegova “specijalnost” bila je da u Makovoj prodavnici kupi bonbone, pa dečaku, koji na to pristine, za udarac šamara da jednu bonbonu. I tu predstavu je više puta izvodio.
Njegovo devijantno ponašanje dalo je tek nekoliko godina kasnije tragične rezultate. Sa manje od 18 godina, nakon prepirke sa svojim vršnjakom na železničkoj stanici u Derventi u večernjim satima, zadao mu je smrtonosni ubod nožem, od čega je dečak umro a on završio u popravnom domu za maloletnike. Nakon toga nisam ništa čuo za njega. Moguće je da je skončao nakon nekakve slične tuče. U tom kraju takve tuče nisu bile retkost. Nož se povlačio i za najmanju sitnicu.
Ja sam, iako retko, u Makovoj prodavnici kupovao rogače, biljne plodove koji se koriste za pripremanje kolača. Bilo ih je puno po niskoj ceni i mi deca smo ih mogli kupiti. Služili su nam kao zamena za čokoladu. Kasnije, nisam viđao te plodove, a naročito ne kao artkal u prodavnicama kolonijalne robe.


Ostaci neeksplodirane municije

U tom kraju su decu vrebale životne opasnosti sa raznih strana. I pravo je čudo da zbog tih bliskih opasnosti po decu nije došlo do većih tragedija.
Jedna od tih opasnosti je zaostala neeksplodirana municija iz drugog svetskog rata i municija koju su vojnici gubili tokom posleratnih taktičkih vežbi. A vežbe su se stalno odvijale. Vojnici su se u prvoj šumici pored naše porodične kuće dugo zadržavali a nakon njihovog odlaska mi deca smo pretraživali da li su nešto izgubili ili ostavili i šta su uradili u šumi. Iza vojnika uglavnom nismo nalazili ništa vredno, jedino su ostajale ispražnjene konzerve hrane i nezatrpani, sveže iskopani rovovi. Oficiri, njihovi komandiri i komandanti, nisu smatrali da nakon uzurpacije privatnog šumskog poseda treba da, po odlasku, tu imovinu ostave bar u prethodno zatečenom stanju. Zatrpavanje iskopanih rovova ostavljali su vlasnicima tih poseda.
U drugoj šumici u blizini porodične kuće, posle rata nisu boravili vojnici radi vežbe, s obzirom da su se u toj šumici vodile žestoke borbe tokom rata, pa je iz tog perioda ostalo mnogo praznih čaura od ispaljenih metaka ali i neeksplodirane municije, što ni za vojnike nije bilo bezbedno. I pored toga, niko od nadležnih nije smatrao da to treba stručno odstraniti i neutralisati da ne bi ugrožavala živote okolnog stanovništva, a posebno dece. I sam sam nalazio mnogo takve municije ali, na moju sreću, stariji su me upozoravali na moguće opasnosti, pa se zbog toga nije desila tragedija.
U potoku nedaleko od kuće sam jednom prilikom naišao na meni nepoznat predmet. Kasnije, kad sam stasao u mladića. saznao sam da je to neeksplodirana mina za oruđe velikog kalibra. Imao sam planove šta da radim sa tim, kako da ga obrađujem. Razmišljao sam da bi najbolje bilo da od toga, uz upotrebu testere za sečenje metala napravim točkiće za igračke. Srećom, te noći se u potok slila voda i odnela moju minu.
Tokom školovanja upoznao sam mnogo drugova bez jedne ili obe ruke ili šake. U ekonomskoj školi imali smo jednog kolegu, nešto starijeg od moje generacije, bez obe šake. Pisao je držeći olovku sa ostacima obe ruke. U mom razredu jedan dečak nije imao jednu šaku, što je predstavljalo manji problem.
Ljudski neum odnosio je svoje žrtve. I nikom ništa. Zato smo bili osuđeni na ponavljanje istorije tokom poslednje dekade XX veka, jer smo iz proživljene istorije tokom drugog svetskog rata izvlačili pogrešne pouke.